Click here for Myspace Layouts

BH SPORT

Dobrodošli na Blog koji ima za cilj da ukaže na sve negativnosti kao i na sve pozitivne stvari u našem sportu

16.04.2009.

Otkazan izvršni odbor NS/FS BiH

Sjednica Izvršnog odbora Nogometnog / Fudbalskog saveza Bosne i Hercegovine koja je trebala biti održana danas odgođena je do daljnjeg, jer u Sarajevu ne bi imali kvorum.

 

Naime, za održavanje sjednice potrebno je da se na sastanku pojavi najmanje 12 članova IO od 15 koliko broji naša „fudbalska vlada“. Međutim, dan uoči sjednice, u Savez su stigla „opravdanja“ za Ivana Perića, Zlatana Miju Jelića, Hamdiju Abdića i Mensuda Bašića, koji su najavili da neće moći doći u prijestolnicu.     


Iako je praksa da se sjednica prolongira za 24 sata, sigurno je da IO neće biti održan ni u petak, a upitno je da li će se uopšte sastajati do 28. aprila kada je zakazana Skupština NS/FS BiH. „Fudbalska vlada“ upravo je trebala raspravljati o predstojećoj sjednici Skupštine.


Međutim, prolongiranje IO neće poremetiti održavanje Skupštine. Danas će delegatima biti proslijeđeni materijali za skupštinsko zasijedanje, a 28. aprila će biti izabran i 15. član IO i to onaj iz Tuzlanskog kantona. Fikret Mujkić koji je krajem decembra prošle godine bio primoran podnijeti ostavku zbog „nespojivosti“ funkcija“, u fudbalskoj vladi BiH naslijediće Suad Salihbašić.

16.04.2009.

Jugić-Salkić poražena i u dublu

Najbolja bosanskohercegovačka teniserka Mervana Jugić-Salkić eliminirana je s WTA turnira u Barceloni i u konkurenciji dublova.


Jugić-Salkić je u paru s Ukrajinkom Yulijom Beygelzimer u prvom kolu 220.000 dolara vrijednog turnira poražena od Čehinja Hlavackove i Hradecke sa 0:6, 1:6. Bh. teniserka u utorak je poražena u prvom kolu singla od Francuskinje Emilie Loit sa 6:7, 6:3, 2:6.

16.04.2009.

Hamzić: Neka političari prodaju auta i riješit će naše probleme

Po­li­ti­ča­ri se ju­čer ni­su po­ja­vi­li na sas­tan­ku sa za­slu­žnim spor­tis­ti­ma Fe­de­ra­ci­je BiH, što naj­bo­lje po­ka­zu­je ko­li­ko je bh. vlast bri­ga za lju­de ko­ji su svo­jim spor­tskim re­zul­ta­ti­ma pro­sla­vi­li ovu ze­mlju. Osva­ja­či me­da­lja na Olim­pij­skim i Pa­ra­olim­pij­skim igra­ma, Svjet­skim i Evrop­skim prven­stvi­ma upu­ti­lo je po­ziv na­dle­žnim u Mi­nis­tar­stvu ci­vil­nih po­slo­va BiH kao i Fe­de­ral­nom mi­nis­tar­stvu za kul­tu­ru i sport da raz­go­va­ra­ju o nji­ho­vim pro­ble­mi­ma. Me­đu­tim, ni­ko ni­je do­šao osim po­mo­ćni­ka u Mi­nis­tar­stvu ci­vil­nih po­slo­va Su­ada Dža­fi­ća. Za­ni­mlji­vo je da ni­ko ni iz Olim­pij­skog ko­mi­te­ta BiH ni­je na­šao za sho­dno da se su­sre­tne s nji­ma. Ap­sur­dno je i da u ime kro­vne spor­tske in­sti­tu­ci­je ju­čer go­vo­ri Na­zif Ha­san­be­go­vić, či­ja agen­ci­ja je za­du­že­na za PR i mar­ke­ting OKBiH.

 

Mu­ja­no­vić, Sa­ra­če­vić, Ha­džić...

 

Rje­ša­va­nje svog sta­tu­sa za­tra­ži­li su: Ma­ra La­kić, Ti­ma Dže­bo, Ve­sna Baj­ku­ša, Ra­zi­ja Mu­ja­no­vić, Ibro Bio­gra­dlić, Mu­ha­med Mu­jić, Zla­tan Sa­ra­če­vić, Sa­bit Ha­džić, Ja­smin Mrko­nja, Mu­ha­med La­ti­fa­gić, te pa­ra­olim­pij­ci Asim Me­dić i Dže­vad Ham­zić. Oni zah­tje­va­ju da se nji­hov sta­tus izje­dna­či sa ko­le­ga­ma iz ma­njeg bh. en­ti­te­ta ko­ji već dvi­je go­di­ne pri­ma­ju pen­zi­ju za vrhun­ske re­zul­ta­te.

 

- U Pra­vil­ni­ku o ka­te­go­ri­za­ci­ji spor­tis­ta sto­ji da sa­mo pre­re­gis­tro­va­ni stru­ko­vni sa­vez, u skla­du sa Za­ko­nom o spor­tu, mo­že po­dni­je­ti pri­ja­vu za ime­no­va­nje za­slu­žnih spor­tis­ta. Za­što bi se to mo­ra­lo lo­mi­ti pre­ko na­ših le­đa jer sa­ve­zi to ni­su ura­di­li? Uos­ta­lom, to nas ne tre­ba da se ti­če jer smo svi osva­ja­či me­da­lja iz biv­še Ju­go­sla­vi­je. Tra­ži­mo da se taj dio Pra­vil­ni­ka izmi­je­ni i da se sa­mi pri­jav­lju­je­mo - ka­za­la je Ma­ra La­kić, sre­bre­na sa Olim­pij­skih iga­ra ko­ja se pi­ta za­što su spor­tis­ti iz Fe­de­ra­ci­je ma­nje vri­je­dni od ko­le­ga iz RS-a.

 

Oni su is­ta­kli da ni­ko od njih ne tra­ži mi­los­ti­nju, ne­go sa­mo ono što im za­ko­nom pri­pa­da. Za­sme­ta­lo im je i što Ra­dna gru­pa ko­ja je for­mi­ra­na da ra­di na ovom pro­je­ktu, još uvi­jek ni­je odre­di­la iznos ko­ji bi spor­tis­ti tre­ba­li pri­ma­ti mje­se­čno, a tra­že da bu­du u vi­si­ni tri pro­sje­čne ne­to pla­će.

 

Ni­su u pi­ta­nju ve­li­ke pa­re

 

- U na­šoj ze­mlji je pos­ta­lo pra­vi­lo da se ne po­jav­lju­ju oni od ko­jih sve za­vi­si, a to su u ovom slu­ča­ju po­li­ti­ča­ri. Ne znam zbog če­ga se na­pra­vio ovo­li­ki pro­blem jer ko­li­ko nas ima, ni­su u pi­ta­nju ve­li­ke pa­re. Do­vo­ljno je da na­ši po­li­ti­ča­ri pro­da­ju dva auta iz svog ve­li­kog vo­znog par­ka i na­ši pro­ble­mi bi bi­li ri­je­še­ni - ka­zao je Dže­vad Ham­zić, zla­tni u sje­de­ćoj odboj­ci.

 

Biv­ši vrhun­ski ru­ko­me­taš Ja­smin Mrko­nja je is­ta­kao je ka­ko je be­smi­sle­no da ni­ko od njih ni­je kon­sul­to­van za izra­đi­va­nje Pra­vil­ni­ka.

 

- Bo­li nas ne­za­in­te­re­so­va­nost do­ma­ćih vlas­ti, dok u dru­gim drža­va­ma, pa i RS-u, spor­tis­ti do­bi­va­ju pen­zi­je . To­li­ko smo pos­ti­gli u spor­tu i sma­tram da svi tre­ba­ju bi­ti po­no­sni na nas jer je ovih 12 lju­di vrh bh. spor­ta - ka­že Mrko­nja.

 

Po­što se ju­čer ni­su mo­gli do­bi­ti ni­ka­kav od­go­vor, za­slu­žni spor­tis­ti su is­ta­kli da će nas­ta­vi­ti bor­bu za svo­ja pra­va, a prvi na či­ja vra­ta će po­ku­ca­ti je pred­sje­da­va­ju­ći Vi­je­ća mi­nis­ta­ra Ni­ko­la Špi­rić.

 

Dža­fić: Sa­mi će se­be pre­dla­ga­ti

 

Pre­ma ri­je­či­ma Su­ada Dža­fi­ća, iz­mje­ne ko­je spor­tis­ti tra­že o na­či­nu pre­dla­ga­nja vrhun­skih spor­tis­ta za pen­zi­je su već na­prav­lje­ne, te će mo­ći sa­mi se­be pre­dla­ga­ti.

 

- Pro­ce­du­ra se mo­ra ispo­što­va­ti dok to sve po­no­vo ne do­đe na Vi­je­će mi­nis­ta­ra. Za­is­ta ne znam ko­li­ko će to tra­ja­ti, ali obe­ća­vam da ću ura­di­ti sve što je u mo­joj mo­ći da po­mo­gnem - is­ti­če Dža­fić.

 

Sa­ra­če­vić: Rok od mje­sec da­na

 

- Ni­je ni ču­do što mla­di odla­ze iz BiH kad mi ima­mo ova­kav tre­tman u drža­vi. Zah­tje­va­mo da se naš pro­blem ri­je­ši u ro­ku od mje­sec da­na. Šta tre­ba da ra­di je­dan Ibro Bio­gra­dlić? On je 1956. go­di­ne osvo­jio me­da­lju, pa sra­ču­naj­te ko­li­ko če­ka da do­bi­je ono što je za­slu­žio - ka­zao je Zla­tan Sa­ra­če­vić.

 

16.04.2009.

Svetlana Ceca Kitić : Kroz prozor sam pobjegla od Blaža Sliškovića

Svetlana Kitić, najbolja bh. rukometašica svih vremena, sigurno je najveći fenomen u svijetu sporta. Iako ima 49 godina, ova Tuzlanka još uvijek vrlo rado obuje patike i s istim uživanjem, kao što je to radila u najboljim danima, istrči na teren sa igračicama mlađim više od 25 godina. Popularna Ceca je zajedno sa svojim mužem Milanom Magićem revitalizirala klub s kojim je sve postigla, beogradski Radnički, koji je bio ugašen. Sad se bore za povratak u društvo najboljih u ligi Srbije.

 

- Moj muž je predsjednik kluba, a ja sam direktorica i igram po potrebi. U suštini, nikad nisam „okačila patike o klin“. Uvijek su bile na dohvat ruke, spremne za nove izazove - kazala je Svetlana Ceca Kitić na početku razgovora za „San Sport“.

 

Kaže kako je njen cijeli život vezan za Radnički, u kojem je provela 20 prelijepih godina. S njima je dva puta osvojila Evropski kup prvaka (1980. i 1984.), te Svjetski IHF Kup kupova (1986.).

 

Radnički pokrenuli iz pepela

 

- Za ne povjerovati je da jedan takav klub bio uništen do temelja. Radnički je 11 puta bio prvak bivše Jugoslavije, tri puta je u našim rukama bio Kup ove zemlje, a da ne govorim o uspjesima na evropskoj i svjetskoj sceni.... Ne postoji rukometna ekipa na našim prostorima koja je osvojila toliko medalja. I doživi sudbinu da ostane u zapećku - sa sjetom priča Kitićeva o teškoj situaciji kluba u koji je, kao veliki talenat, došla sa 15 godina.

 

Iza sebe ima fantastičnu karijeru. Pored pobrojanih klupskih uspjeha, sa reprezentacijom Jugoslavije osvojila je srebro na Olimpijskim igrama u Moskvi (1980.) i zlato na OI u Los Anđelesu (1984.), dok je na Svjetskom prvenstvu u Mađarskoj (1982.) bila bronzana. Dva puta je proglašena najboljom igračicom svijeta, a ponijela je titulu i najljepše rukometašice na svijetu.

 

- Ponosna sam na taj period. Nikome sa ovih prostora nije pošlo za rukom da bude dva puta proglašavan najboljim na svijetu, a bilo je toliko vrsnih sportista. I ta laskava titula najljepše igračice mi je mnogo značila. Mi Bosanke smo lijepe žene. Mada, nisam bila toliko svjesna svog izgleda, ali su druge rukometašice bile ljubomorne na tu činjenicu. Ipak, nisu to mnogo pokazivale. Mislim da sam ja znala „nositi“ tu ljepotu i da je to bila moja najveća prednost - ističe ona, te dodaje:

 

Platili ceh mladosti

 

- Bila je to lijepa era, odrastala sam uz sport i živjela rukomet. Sada posmatram moju kćerku koja raste uz mobitele, kompjutere i igrice, a meni je lopta bila glavna igračka.

 

Poznato je da je Ceca imala buran privatni život. Nije imala ni 20 godina kad se udala za Mostarca Blaža Sliškovića, bivšeg nogometaša Veleža i Hajduka, te nekadašnjeg selektora bh. reprezentacije. Njihov brak trajao je svega nekoliko mjeseci.

 

- Najveći problem je bio taj što nismo bili dovoljno zreli za takav korak. I Blaž je imao nepunu 21 godinu i platili smo ceh te svoje mladosti. Jednostavno nam nije išlo jer smo bili nespremni. Sjećam se da sam kroz prozor pobjegla od njega i otišla roditeljima u Tuzlu. Nisam ja bila zatočena u kući, nego sam u jednom momentu samo odlučila da moram pobjeći. Poslije je svako otišao svojim putem. Ja sam se vratila u Beograd. Nakon nekog vremena smo se ponovo sreli i moram reći da smo ostali u dobrim odnosima - ispričala je Kitićeva čiji je drugi muž poginuo u saobraćajnoj nesreći, a treći je ubijen 1998. godine.

 

Nemamo rezervni život

 

Prije dvije godine udala se po četvrti put. Iz prva tri braka ima troje djece Nikolu (25), Maru (20) i Aleksandru (10). Sve troje žive s njom u Beogradu.

 

- Bila sam deset godina sama sa djecom i nisam mislila da ću se ponovo udavati. Kad sam upoznala Milana dugo sam se premišljala da li da to ponovo učinim. Nije lako u 47. godini odlučiti da po četvrti put stanete na „ludi kamen“. Međutim, s Milanom mi je lijepo i vjerujem da mi je ovo posljednji brak. U životu je najvažnije da se nikad ne predajete. Povodim se za tim da je život jedan i da nemamo rezervni, a odvijat će se onako kako ga mi sami sebi skrojimo. Ima tu i sudbine, ali ako s velikom dozom optimizma idete ka svom cilju, sreća neće izostati - kazala je na kraju za „San sport“ Kitićeva.

 

Izjašnjava se kao Jugoslovenka

 

- Kad me pitaju šta sam, ja kažem da sam Jugoslovenka. Mnogo sam voljela tu zemlju i volim je i danas mada više ne postoji. Uvijek govorim kako mi niko ne može uzeti državu u kojoj sam se rodila.

Uvijek spremna

 

- Koliko sam uvijek bila u formi najbolje pokazuje anegdota koja se dogodila nedavno. Bila sam s mužem u Italiji sedam dana na odmoru. I vratim se taman na utakmicu Radničkog i sjednem na klupu da gledam. Međutim, moja ekipa je počela gubiti u prvom poluvremenu i trener mi je kazao da je vrijeme da se skinem. Totalno neplanirano i bez treninga uđem u igru i preokrenem rezultat, te zasluženo pobijedmo.

 

Aleksandra bi mogla naslijediti mamu

 

- Sve troje djece je bilo uključeno u moj najdraži sport. Sin Nikola je trenirao rukomet i prestao, a sada se posvetio poslu i uskoro će se oženiti. Kćerka Mara je na drugoj godini menadžementa i sjajno joj ide, a i ona trenira i igra, mada je ne forsiram pretjerano. Najveća nada da će krenuti maminom stopama je Aleksandra, koja još nema deset godina. Ona je uporna na mene, sama ide na treninge i ako ovako nastavi vjerujem da će izrasti u vrhunsku igračicu.

 

Politički anganžman

 

- Mnogi su mi zamjerali što sam se uključila Socijalističku partiju Srbije, naročito ljudi u BiH. Ja tu ne vidim ništa loše. Nikad se nisam bavila nekim teškim političkim pitanjima, nego sam bila zaokupljena pravima žena i djece, tu sam mogla nešto uraditi. Da mi je neko u BiH ponudio da budem dio njegove stranke, objeručke bih to prihvatila. Jednostavno nisu prepoznali u meni potencijal, a bila sam im na raspolaganju toliko godina kad sam se vratila u Tuzlu. Čelnici SPS-a su „iskoristili“ moju popularnost, sve ono što sam postigla i neokaljan obraz. Više nisam član te stranke, mada povremeno odem na neki sastanak. Istina je da 90 odsto vremena provodim u Radničkom i to je moja glavna okupacija.

 

Prihvatila bih ulogu selektora BiH

 

- Da me upitaju da postanem selektor ženske bh. reprezentacije pristala bih, ali pod svojim nekim uslovima. Razlog je što mi je ta funkcija već jednom bila ponuđena, ali sam izigrana i postala sam direktor reprezentacije. Upućena sam u sve što se dešava u bh. rukometu i mislim da se nekim ljudima treba zahvaliti na saradnji, te dati šansu nekome drugom. A najbitnija stavka je ne miješati politiku u sport.

16.04.2009.

Ermin Zec : Naljeto idem, ali nisam se dogovorio s Dinamom

Dok se čitava Evropa otima, a mediji s nestrpljenjem očekuju ko će odapeti strijelu s prvom pravom ponudom za Edina Džeku, još jedan naš dragulj Ermin Zec česta je tema na nogometnom tržištu. Hrvatski mediji pišu da je zagrebački Dinamo već dogovorio prelazak našeg mladog reprezentativca i člana Šibenika u Maksimir uz obeštećenje od dva miliona eura. Zec, pak, za naš list kaže da ništa nije dogovarao s aktuelnim hrvatskim prvakom.


- Zvali su me i hrvatski novinari postavljajući isto pitanje, ali im nisam imao šta reći. Sa Dinamom nisam pregovarao, a i ako je bilo kontakata sa Zagrepčanima, to je, možda, uradio moj klub. Jedino što mogu kazati jeste da mi godi što se najveći hrvatski klub interesira za mene, ali nisam razmišljao o prelasku u Dinamo - kazao je Zec u telefonskom razgovoru za "Avaz".


Dodao je da je trenutno svu pažnju usmjerio na to da sa Šibenikom s uspjehom privede sezonu kraju i da izbori plasman u Evropu.


- Ponuda imam i naljeto ću, vjerovatno, otići negdje dalje. Šibenik mi je mnogo pomogao i bio mi je veliki iskorak u karijeri, ali vrijeme mi je da odem u veći klub i u jaču ligu. Imam i ponude iz Njemačke pa ćemo vidjeti šta će na kraju biti - istakao je Zec.

 

16.04.2009.

Alen Mešanović : Životni mi je san bio da imam svoj sto u kafani

De­ve­de­se­tih go­di­na, ka­da se vra­tio iz Slo­ve­ni­je, Alen Me­ša­no­vić je bio pre­do­dre­|en da izras­te u naj­bo­ljeg igra­ča u BiH. I ši­re. Struč­nja­ci su u nje­mu vi­dje­li no­vog Sa­fe­ta Su­ši­ća. Nje­gov stil igre bio je po­put po­ezi­je. Ma­mio je plje­sak i uz­da­he na svim te­re­ni­ma, naj­vi­še zbog lu­ci­dnih dri­blin­ga, "laž­nja­ka", pa­so­va, proi­gra­va­nja i go­lo­va... Kao igrač Ve­le­ža izbo­rio se za mjes­to u mla­doj se­le­kci­ji kod Ner­mi­na Ha­džia­hme­to­vi­ća, ka­sni­je i kod Fu­ada Mu­zu­ro­vi­ća... Mi­je­njao je klu­bo­ve, tre­ne­re, gra­do­ve, že­ne, ali ne i na­vi­ke... Sa lop­tom je bio na ti, znao je sve no­go­me­tne taj­ne, pa je vi­šak ener­gi­je umjes­to na tre­nin­zi­ma tro­šio u ka­zi­ni­ma. Zna sva­ki en­te­ri­jer u sko­ro sva­kom ka­zi­nu u BiH. I ne­ke aus­trij­ske, slo­ven­ske, fran­cus­ke.., gdje je Me­ša­no­vić bo­ra­vio u tran­zi­tu, če­ka­ju­ći na inos­tra­ni an­ga­žman. U mla­|im da­ni­ma bio je ka­pi­ten Ha­sa­nu Sa­li­ha­mi­dži­ću, ko­ji mu se di­vio, kao i sva dje­ca ko­ja su de­ve­de­se­tih go­di­na uči­la prve fu­dbal­ske taj­ne. Vje­ro­va­tno su i Edin Dže­ko, Ve­dad Ibi­še­vić, Se­mir Šti­lić, ko­ji su do­no­si­li lop­te iza go­lo­va na na Grba­vi­ci, u Tu­zli, upi­ja­li sva­ki Ale­nov po­tez. Oni da­nas tre­su no­go­me­tnu Evro­pu, klu­bo­vi se oti­ma­ju, gaz­de ra­de re­ba­lans bu­dže­ta ka­ko bi ku­pi­li bo­san­ske dra­gu­lje. A, gdje je Me­ša­no­vić da­nas? Igra i ži­vi u Bi­ha­ću. Igra po Ga­be­li, Mi­oni­ci, Bu­goj­nu, Gra­ča­ni­ci.., da­le­ko od re­fle­kto­ra sla­ve. I ni­je re­kao po­slje­dnju ri­ječ. Još uvi­jek se na­da inos­tra­nom an­ga­žma­nu. Alen je za "San Sport" otvo­rio du­šu, is­pri­čao svo­ju ži­vo­tnu pri­ču...

 

- Igrao sam u ne­ko­li­ko ze­ma­lja i de­se­tak klu­bo­va. Po­slje­dnja mo­ja adre­sa, pri­je po­vrat­ka u Je­din­stvo bi­la je Krško iz Slo­ve­ni­je. U Krškom sam bio če­ti­ri mje­se­ca, ta­mo se li­je­čio i izli­je­čio. Me­|u­tim, u Mi­oni­ci su me mu­čki uda­ra­li, pa sam opet u autu i ne igram. Na­ža­lost, dok sam pa­uzi­rao Olim­pik nam je po­bje­gao - pri­ča Alen dok pi­je ka­pu­ći­no u ba­šti po­red Une.

 

Ka­ko se mo­glo de­si­ti da ne os­tva­riš im­pre­si­vnu ka­ri­je­ru. Umjes­to u Olim­pi­ku iz Mar­se­ja, Ba­je­ru, Ra­pi­du..,mi­je­njao si sre­di­ne; od Mos­ta­ra, Lu­kav­ca, Tu­zle, Po­su­šja, Sa­ra­je­va, do Bi­ha­ća...

 

- Uvi­jek sam že­lio igra­ti u ve­li­kom klu­bu, ali ži­vot me odveo na dru­gu stra­nu i pro­še­tao sa, kroz mno­ge gra­do­ve i klu­bo­ve. Na­ža­lost, po­ne­kad sa,m bio tvrdo­glav, ni­sam slu­šao sa­vje­te, ra­dio sam po svo­me i mo­žda za­to ni­sam uspio. Je­di­no ne­što pa­ra sam za­ra­dio ka­da sam oti­šao 1997. go­di­ne u Tur­sku. Na­ža­lost, u toj tur­skoj pro­vin­ci­ji - u Eru­zum­spo­ru, os­tao sam ja­ko krat­ko. Di­vim se lju­di­ma ko­ji ta­mo mo­gu ži­vje­ti. Moj na­čin ži­vo­ta, ni­je se ukla­pao u Eru­zum­spor.

 

Pro­mi­je­no si i ve­li­ki broj tre­ne­ra, ko­ga bi iz­dvo­jio?

 

- Is­ti­na je da sam se sre­tao sa da­va­de­se­tak tre­ne­ra ra­zli­či­tih pro­fi­la, po­gle­da, nao­bra­zbe, re­pu­ta­ci­je; od Ver­la­še­vi­ća, Hu­ki­ća, Ša­bi­ća, Ha­džia­hme­to­vi­ća, Mu­zu­ro­vi­ća, Jo­vi­ća, do De­mi­ro­vi­ća... Svi su oni ko­rek­tni, do­bri, ali sam vi­še vo­lio ra­di­ti sa sta­ri­jim, is­ku­sni­jim... Ipak, ako mo­ram iz­dvo­ji­ti je­dnog, on­da je to sva­ka­ko Ne­džad Ver­la­še­vić. Do­bri «Sma­jo», ta­ko su ga svi zna­li. Znao je sa igra­či­ma. I ra­hme­tli Hu­ka je imao je­dan su­per ko­re­ktan odnos, ko­ji je pre­no­sio na sve nas. Mu­zu­ro­vić je odli­čan za tim, stva­rao je po­ro­di­čnu atmo­sfe­ru u eki­pi. O Jo­vi­ću kao tre­ne­ru go­vo­re nje­go­vi re­zul­ta­ti. Gdje god je ra­dio, imao je re­zul­ta­te.

 

Oči­to je da tu­zlan­ske tre­ne­re naj­vi­še ci­je­niš?

 

- Mo­ram spo­me­nu­ti Sa­ki­ba Mal­ko­če­vić. On je po­put be­ha­ra u pro­lje­će, ne­što naj­bo­lje što se mo­glo de­si­ti Slo­bo­di i bh. fu­dba­lu. Ne ro­bu­je ne­kim ta­kti­ma, zna svoj po­sao.

 

U mla­|im pri­je­ra­tnim se­le­kci­ja­ma igrao si sa Ha­sa­nom Sa­li­ha­mi­dži­ćem. Ka­ko se de­si­lo da je on uspio, a ti si kroz ži­vot išao «ma­ka­da­mom»?

 

- Mo­ram pri­zna­ti da je ta­ko. Do 1995. go­di­ne dru­žio sam se sa Sa­li­ha­mi­dži­ćem. Za­je­dno smo igra­li za pi­onir­ske, ka­det­ske se­le­kci­je, a on­da smo se ra­zi­šli. Nje­ga je put odveo u Nje­ma­čku, a me­ne u Slo­ve­ni­ju, pa na­trag u Bo­snu. La­ko se mo­glo de­si­ti da i mo­ja ka­ri­je­ra kre­ne pu­tem ko­jim je išao Bra­co, ali pro­tiv su­dbi­ne se ne mo­že. Dra­go mi je što je Ha­san os­tva­rio im­pre­si­vnu ka­ri­je­ru. Ma­lo se igra­ča u Evro­pi mo­že po­hva­li­ti tro­fe­ji­ma ko­je je Bra­co osvo­jio, de­set je se­zo­na igrao u Ba­jer­nu, a sa­da je u Ju­ven­tu­su.

 

Znaš li još ne­ke igra­če ko­ji su "mo­ra­li" os­tva­ri­ti za­pa­že­ni­je ka­ri­je­re?

 

- Ni­sam sa­mo ja umjes­to ma­gis­tra­lom skre­nuo na ma­ka­dam. Ima dos­ta igra­ča ko­ji su pra­vi, ko­ji su bi­li pre­do­dre­|e­ni da uspi­ju, ali zbog ra­znih okol­nos­ti, ni­su do­bi­li pra­vu šan­su. Evo, re­ci­mo Ča­hta­re­vić, Smaj­la­gić, Duj­mo­vić su u svo­je vri­je­me bi­li izu­ze­tni igra­či, svi su pro­šli re­pre­zen­ta­ti­vne se­le­kci­je, ali ni­su os­tva­ri­li ka­ri­je­re ko­je su za­slu­ži­li. Da mi ni­je bi­lo njih, te Čav­ki­ća i druš­tva iz ka­fi­ća "Clio" ne znam ka­ko bih pro­ži­vio šest mje­se­ci sa gip­som, šta­ka­ma...

 

U vri­je­me ka­da si igrao u Ra­dni­čkom, iz Lu­kav­ca je do­la­zi­lo ne­ko­li­ko re­pre­zen­ta­ti­va­ca, po­put Osmi­ća, Osma­no­vi­ća, Ša­ba­no­vi­ća, bi­li ste hit bh. li­ge...

 

- To je bio re­zul­tat nas igra­ča kao cje­li­ne jer smo bi­li do­bri kao eki­pa, a ja naj­mla­|i me­|u nji­ma. U tom pe­ri­odu Lu­ka­vac je po me­ni bio naj­bo­lji jer da­nas bh. no­go­met ne­ma ve­znih igra­ča kao u to vri­je­me. Mo­ram pri­zna­ti da ci­je­la na­pad Lu­kav­ca ni­je imao svo­ja tri zu­ba, ali su bi­li maj­sto­ri fu­dba­la.

 

Da li je is­ti­na da si u sva­kom gra­du gdje si igrao imao lju­ba­vni­cu i os­tav­ljao plo­dno "sje­me"

 

- Ma neee! Mo­ram pri­zna­ti da se ži­vje­lo li­je­po, da smo bi­li me­ta dje­vo­ja­ka, ali ni­je bi­lo ta­ko baš u sva­kom gra­du.

 

Vo­liš že­ne, što je nor­mal­no, ali i ka­zi­na, što ni­je nor­mal­no za je­dnog spor­tis­tu...

 

- Že­ne i ka­zi­na mo­je su stras­ti, ali ri­jet­ko pi­jem al­ko­hol. Na­ža­lost, spo­znao sam da je la­kše iza­ći na kraj sa al­ko­ho­lom, ne­go sa koc­kom. Me­ne je koc­ka uni­šti­la, je­dnos­ta­vno i kad imam i kad ne­mam pa­ra pri­vla­či mi taj zvuk ka­zi­na. To je ne­što ja­če od me­ne. Na kla­di­oni­ca­ma, u ra­znim ka­zi­ni­ma iz­gu­bio sam vi­še ne­go što je ne­ki naš igrač za­ra­dio u Bun­de­sli­gi. Zbog te stras­ti ni­sam uspio i za­to sam ja je­di­ni kri­vac.

 

Ham­za i Ta­rik tvo­ji su na­slje­dni­ci..?

 

- Hva­la Bo­gu odli­čni su uče­ni­ci i kre­nu­li su mo­jim sto­pa­ma. Ham­za je pre­dpi­onir Ve­le­ža - lje­vak je, a Ta­rik igra u pi­oni­ri­ma Bu­du­ćnos­ti. Vi­diš, on mi je deš­njak.

 

U tvo­joj ka­ri­je­ri i ži­vo­tu bi­lo je ra­do­snih i te­ških tre­nu­ta­ka. Mo­že­te li iz­dvo­ji­ti ne­ki?

 

- Te­ško je na­ći naj­te­že i naj­sre­tni­je tre­nut­ke. Do­bi­ti dje­cu je ne­opi­siv osje­ćaj i tad sam bio naj­sre­tni­ji. Da­kle rođ|e­nje si­no­va Ham­ze i Ta­ri­ka je ne­što naj­bo­lje što mi se de­si­lo. Naj­te­ži tre­nu­tak u fu­dba­lu de­sio se 1993. go­di­ne ka­da sam se iz Fran­cus­ke vra­tio u Slo­ve­ni­ju, jer sam že­lio bi­ti bli­že ku­ći. Pru­ža­la mi se mo­gu­ćnost da os­tva­rim ka­ri­je­ru, da igram u ve­li­kom klu­bu, ali sam že­lio sil­no ku­ći. Lju­di iz fran­cus­ke am­ba­sa­de tra­ži­li su od me­ne ime­na pet naj­bi­tni­ji lju­di iz mo­je uže po­ro­di­ce, ka­ko bi ih do­ve­li u Fran­cus­ku jer su zna­li za rat u BiH i da se ne mo­gu vra­ti­ti ku­ći. Že­lje­li su mi po­mo­ći, po sva­ku ci­je­nu me za­drža­ti, ali sam bez ra­zmiš­ljao sve to od­gur­nuo i vra­tio se u Slo­ve­ni­ju, po­tom u naš "vi­la­jet".

 

Da li kri­viš ne­ko­ga što ni­si uspio?

 

- Je­di­ni kri­vac sam ja. Imao sam lju­de ko­ji su mi po­ma­ga­li, ali ro­dio sam se kao je­di­ni­ca za sa­mo­uni­šta­va­nje. Je­dnom sam sa­njao da sam mi­li­oner i kad sam se pro­bu­dio, bio sam pre­sre­tan je da mi čo­vjek da mi­li­on ma­ra­ka i ka­že da na­pra­vim mi­li­on i je­dnu mar­ku ja to ne bi znao.

 

Gdje se vi­diš za go­di­nu, dvi­je, pet, de­set go­di­na?

 

- Ni­kad ni­sam uži­vao u fu­dba­lu kao sad, jer ne­mam što iz­gu­bi­ti. Sa­da že­lim sa­mo za­bi­ja­ti, uve­se­lja­va­ti pu­bli­ku. Po­ku­ša­vam na­ći mjes­to gdje vla­da mir i gdje ne­ma bu­ke, kao i da sva­ki dan za­po­čnem s os­mje­hom. Eto, je­dnom ta­kvo mjes­to sam na­šao. Ci­je­li sam ži­vot, čak i kao dje­čak, ma­štao da imam svo­je mjes­to u ka­fa­ni i svoj sto. Eto, ta mi se že­lja ispu­ni­la, izbo­rio sam se za svoj sto u "Cliu" gdje me če­ka­ju no­vi­ne, fi­no okru­že­nje, per­so­nal, ra­ja... Za de­set go­di­na, a tek su mi 33 go­di­ne, vi­dim se u ti­mu sa svo­jim si­no­vim Ham­zom i Ta­ri­kom. Ja u od­bra­ni, je­dan sin u ve­zi, a dru­gi u na­pa­du. To mi je ve­li­ka že­lja - is­pri­čao nam je Alen Me­ša­no­vić, bo­san­ski "Džordž Best" ne­ka ču­ve­ni no­go­me­taš Man­čes­ter Ju­naj­te­da, ko­ji sla­vu sti­cao go­lo­vi­ma na te­re­nu, ali i zbog na­či­na ži­vo­ta.

 

Naj­dra­ža knji­ga

 

- Kad sam opu­šten i smi­ren mo­gu du­go da či­tam. Ide­ju o ži­vo­tu izvu­kao sam iz knji­ge Le­gen­da o Ali­pa­ši. Vo­lim da či­tam Jer­go­vi­će­ve knji­ge, kao i Fran­cus­ke knji­že­vnost. Ina­če, kad us­ta­nem, uz prvu ju­tar­nju kla­fu u "Cliu" pro­či­tam svu bo­san­sku i hrvat­sku štam­pu. Ovi­snik sam o či­ta­nju.

 

Ba­no­vi­ćki ru­da­ri

 

- Odras­tao sam u gra­du ru­dni­ka, ko­ji je bio bli­zu mo­je ku­će. Čes­to sam po­sma­trao ru­da­re i di­vio se nji­ho­vom he­roj­skom na­po­ru, tru­du, ali i nji­ho­vim ve­se­lim li­ca­ma i ka­da ula­ze i kad izla­ze iz ja­me. Ka­da su mo­ji Ba­no­vi­ću u pi­ta­nju, ra­ni­je se na uta­kmi­ca­ma Bu­du­ćnos­ti je­la pi­le­ti­na, a da­nas mi­ri­še ja­nje­ti­na. Taj mi­ris osje­ti sva­ki igrač ko­ji je igrao na sta­di­onu u Ba­no­vi­ći­ma.

 

Av­dić je naj­ja­či

 

- Kroz ka­ri­je­ru sam upo­znao ra­zne lju­de, no­vi­na­re, spor­tske ra­dni­ke, na­vi­ja­če, bi­zni­sme­ne... Eto, ako bih iz­dva­jao no­vi­na­ra, on­da bih spo­me­nuo Se­na­da Av­di­ća. Uz nje­go­ve tek­sto­ve, ko­men­ta­re, po­li­ti­čke, ali i spor­tske op­ser­va­ci­je ja se odma­ram. Sa užit­kom če­kam sva­ki no­vi broj «SB»

 

Ne­mam ni vo­za­čku ni auto

 

- U pri­či o fu­dba­le­ri­ma uvi­jek se po­ten­ci­ra­ju auto­mo­bi­li. Znam dos­ta igra­ča čim do­|e ma­lo do pa­ra, ku­pu­je, ka­kav ta­kav auto. Eto, ja ne­mam ni vo­za­čke ni auto­mo­bi­la. Mo­gao sam ima­ti va­go­na li­mu­zi­na, ali ni­kad me to ni­je pri­vla­či­lo. Je­dnom pri­li­kom, vo­zio me pri­ja­telj, ina­če, no­vi­nar Zla­tan. Ne­gdje na pu­to izme­|u Se­mi­zov­ca i Ili­ja­ša, on za­us­ta­vio auto i ka­že, ra­ču­na­ju­ći da imam vo­za­čku; haj­de Ale­ne, maj­ke ti nas­ta­vi da­lje, ja ne mo­gu. A, me­ne i strah i smi­jeh uhva­tio. Strah, jer se Zla­tan za­gla­vio na pru­žnom pri­je­la­zu i ni­ka­ko da kre­ne, a smi­jeh jer ja ne ra­zli­ku­jem kva­či­lo od ga­sa - pri­sje­tio se Alen.

 

O ra­hme­tli Ham­di­ji Ho­dži­ću...?

 

- Ka­ko mi je te­ško ka­da se sje­tim ko­jih sve lju­di ne­ma, a sa ko­ji­ma sam ra­dio. Ne­ma Hu­ke, Ver­la­še­vi­ća, a ni mog do­brog me­na­dže­ra Ham­di­je Ho­dži­ća Ho­dže. Lju­des­ka­ra, ne­ka mu dra­gi Al­lah po­da­ri li­je­pi dže­net.

 

O Ene­su Me­ša­no­vi­ću?

 

- Ne­vje­ro­va­tna ko­li­či­na sa­mo­po­uz­da­nja za ove pros­to­re. Re­zul­tat to­ga jes­te da se izbo­rio za svo­je mjes­to pod sun­cem.

 

O Mir­zi Me­ši­ću?

 

- Mo­mak ko­jem je ži­vot prvo dao, pa ma­lo uzeo... Sa­da zna ka­ko je ima­ti, pa ne­ma­ti. Ve­li­ki po­ten­ci­jal i že­lim mu da to ka­pi­ta­li­zi­ra ja­kim tran­sfe­rom.

Ko­ja je to pje­sma uz ko­ju se ra­do opus­tiš?

 

- Ja sam ve­se­la oso­ba i ra­do vo­lim ču­ti pje­sme kao što su: "Sta­ra ku­ća, sta­ri krov i hi­mna lo­ka­la "Le­pi Zaj­ko" ...

16.04.2009.

Da se poštuje zakon svi klubovi u BiH davno bi bankrotirali

Iz nogometa je otjeran nakon što je javno progovorio o namještanju utakmica i kupovini sudija. Gdje je stao u sportu, Fuad Kasumović nastavio je u politici jer skoro da nema dana da kao zamjenik ministra trezora i finansija BiH ne prozove nekog političara za nerad ili neke malverzacije. U razgovoru za "San" govori o odnosu državnih vlasti prema sportu, načinima na koje je moguće spasiti klubove za koje vjeruje da će propasti ako se ne privatiziraju, te poziva čelnike NSBiH da iskoriste priliku i mirno napuste pozicije.

 

Zbog čega je sport gotovo u potpunosti zaboravljen u budžetu BiH?

 

- Zakon o sportu BiH je usvojen, ali njegova provedba ide jako sporo i teško, naravno zaslugom onih koji sprječavaju da bilo šta na državnom nivou proradi. U budžetu BiH za 2009. godinu postoji 1,3 miliona KM namjenjenih za sport i klubove i već je raspisan konkurs za korištenje tog novca. Posao oko dodjele sredstava provodi Ministarstvo civilnih poslova BiH. Lani se novac dijelio skoro bez ikakvih kriterija, tako da su ga dobili neki nižerazredni klubovi. Mislim da taj novac treba ići onima koji su na nivou države napravili uspjeh. Pozivam klubove da se prijave na konkurs.

 

Je li taj iznos dovoljan ili je to samo još jedan pokazatelj da u institucijama BiH, više ljudi navija za neke druge reprezentacije, nego za reprezentacije BiH?

 

- Ovaj iznos apsolutno nije dovoljan! Treba se boriti da se više novca iz budžeta usmjeri ka sportu, jer sport je najbolji ambasador države. A, mislim i da se odnos prema reprezentaciji mijenja.

 

Na bolje ili na gore?

 

- Na bolje. Evo, za posljednju fudbalsku utakmicu BiH i Belgije u Zenici zvalo me mnogo i Srba i Hrvata da im osiguram karte i oni su došli na utakmicu. Problem ostaju neki politički lideri koji ne daju da se javno navija za BiH, što je sramno. Jedan kolega iz Banje Luke mi je pričao da je morao ići kući da gleda pomenutu utakmicu, jer u kafiću zbog takvih političkih stavova, ne smiju da upale televiziju i prate direktan prenos.

 

Iz nogometa ste otišli nakon suspenzije koju su inicirali tadašnji, a i sadašnji čelnici NS BiH, Iljo Dominković i Munib Ušanović?

 

- Kad sam bio predsjednik Čelika, klub se borio za opstanak i bio je u velikim finansijskim problemima. Sa grupom ljudi sam počeo raditi na sanaciji kluba i napravili smo dobar tim, da bi nam se desila klasična krađa bodova na utakmici u Orašju, pod patronatom Dominkovića. Ja sam tada javno rekao ono što je i danas na sceni; na početku sezone mešetari iz Saveza sjedu i dogovore ko će biti prvak, ko će ispasti i sav trud vam je uzaludan.

 

Nažalost, nisu to uradili, a čini se niti imaju namjeru sada uraditi...

 

- Ako žele dobro sebi, ovoj državi i nogometu, imaju idealnu priliku da odstupe. Ako to ne urade desit će se to da ćemo prije ili kasnije izgubiti neku utakmicu i doći u krizu i tada će ih istjerivati, prijavljivati tužilaštvima... Neka dođu naši fudbaleri koji su igrali vani, koji imaju kontakte, koji znaju posao i neka preuzmu Savez.

Koliko je realno da u BiH zaživi dioničarstvo u sportu, pogotovo u fudbalskim klubovima?

- Mislim da je to jedini način da klubovi opstanu. Naša privreda je slaba i teško je naći sponzora. Mislim da je Premijer liga BiH jedina liga u Evropi koja nema sponzora. Zamislite kako je onda u klubovima. Prosječan budžet klubova je oko 1,5 miliona KM. Kako taj novac naći kad je skoro nemoguće naći jakog sponzora?

 

Krije li se tu razlog trenutne katastrofalne situacije u klubovima poput Sarajeva, Čelika, Željezničara...?

 

- Svi ovi klubovi, da se ispoštuju zakoni sto posto, sutra bi morali bankrotirati i staviti ključ u bravu. Oni samo gomilaju dugove i taj balon jednom mora pući. Ako hoćemo uspješan sport, treba nam dioničarstvo u kojem će ljudi moći ulagati novac i voditi klubove. Danas klubove vodi politika ili neki klanovi, bez ikakve odgovornosti. Kad se zna ko plaća i ko ulaže, zna se i ko traži odgovornost i ko odgovara.

 

To bi značilo privatizaciju klubova. Šta bi trebalo privatizirati, samo klubove kao brend ili i njihovu imovinu poput stadiona ili dvorana?

 

- Evo recimo Čelik ili Sarajevo nemaju ništa osim imena i dugova. Samo to bi se i moglo kupiti. Stadioni nisu njihovi i koliko znam nemaju nikakve druge imovine. Tako da u startu teško da neko može sumnjati u lopovluk jer se kupuje ime i dugovi, ne i imovina jer nije njihova. Međutim, treba dugo godina da se napravi neki brend kakav je Sarajevo, Željo ili Čelik. Siguran sam da ima ljudi spremnih da ulože novac u to ime kako bi napravili neki poslovni uspjeh. Koliko bi samo para i vremena trebalo nekome da sa livade napravi neki novi Čelik - kazao je u razgovoru za «San» Fuad Kasumović, bivši predsjednik NK Čelik.

 

Može li se u politici pojaviti neko poput Ćire Blaževića, da napravi taj preokret, kakav je on napravio sa nogometnom reprezentacijom?

 

- Nažalost, u ovakvom ustavnom uređenju, nema tog Ćire koji može napraviti da to funkcionira. Reprezentacija se bori za jedan cilj i zna se da se treba pobjediti. Ono što je najvažnije, zna se ko za šta odgovora. Kod nas u državi šta god da se desi ne zna se ni ko je odgovoran, ni ko treba da pozove na odgovornost. Ćiro je od raštimanog orkestra napravio uhodan mehanizam. Ono što je još važnije, u igračima je probudio patriotizam. Siguran sam da je naša reprezentacija među deset najboljih u svijetu. Imamo igrače koji svakome mogu dati gol. Ovo je šansa generacije da se napravi veliki uspjeh uz normalan Nogometni savez. Bez toga ne vjerujem da će se to desiti.

60.000 KM za kupovinu bodova

 

Da li se bilo šta promjenilo u odnosu na taj period kada ste ukazivali na sudijske prevare i namještanje utakmica?

 

- Ja sam tada prezentirao ono što sam našao u Čeliku, a to je da je Čelik za mito sudijama dao nekih 60.000 KM za namještanje utakmica, što je uključivalo i čašćavanje ljudi iz NS BiH. Tražio da se to, ali i sve slično, kazni i zaustavi. No, ništa se nije desilo. I dalje smatram da su ljudi koji vode Savez, na čelu sa Ušanovićem, namjerno njega stavljam na prvo mjesto, trebali još tada otići.

16.04.2009.

Sloboda i Slavija drže pozicije vrijedne, minimalno, 180.000 KM

Kup UEFA sa­svim će pro­mi­je­ni­ti svo­je na­li­čje u na­re­dnoj se­zo­ni i ta­ko se­bi po­ku­ša­ti vra­ti­ti ne­ka­daš­nji ugled. Za na­še klu­bo­ve, kao i ve­li­ki broj os­ta­lih ni­že­ran­gi­ra­nih evrop­skih no­go­me­tnih ze­ma­lja, to bi mo­gla bi­ti slam­ka spa­sa za što du­ži os­ta­nak na evrop­skoj sce­ni, što bi u ovim te­škim vre­me­ni­ma zna­či­lo mno­go sta­bil­ni­je po­slo­va­nje.

 

Ipak, ko­li­ko god op­ti­mis­ti­čno ovo sve zvu­ča­lo, si­tu­aci­ja i da­lje ni­je la­ga­na, i na­ši će klu­bo­vi, uko­li­ko že­le pro­ći u Evrop­sku li­gu, i tek on­da za­ra­di­ti ba­sno­slo­vne nov­ce za na­še uslo­ve, opet mo­ra­ti pres­ko­či­ti ne­kog zvu­čnog pro­ti­vni­ka, ono što u pra­vi­lu ni­ka­da ni­su us­pje­li.

 

Evo ka­ko bi ot­pri­li­ke tre­bao iz­gle­da­ti put je­dnog bh. klu­ba, do tzv. Evrop­ske li­ge. Uku­pno 160 klu­bo­va tre­ba­lo bi su­dje­lo­va­ti u no­vom for­ma­tu Ku­pa UEFA, u se­zo­ni 2009./2010. Pre­ma klup­skim ko­efi­ci­jen­ti­ma drža­va, prvih šest naj­bo­ljih evrop­skih na­ci­ja imat će tri eki­pe u Ku­pu UEFA, se­dma, osma i de­ve­to­pla­si­ra­na na­ci­ja imat će če­ti­ri pred­sta­vni­ka. Dok će sve os­ta­le, gdje spa­da i BiH (osim Li­hten­štaj­na, An­do­re i San Ma­ri­na) ima­ti, ta­ko­đer, po tri pred­sta­vni­ka. U na­šem slu­ča­ju, po­bje­dni­ka Ku­pa BiH, te dru­go­pla­si­ra­ni i tre­će­pla­si­ra­ni sas­tav Pre­mi­jer li­ge BiH, po­zi­ci­je ko­je tre­nu­tno drže Slo­bo­da i Sla­vi­ja.

 

Prvo kva­li­fi­ka­cij­skog ko­lo

 

U prvom kva­li­fi­ka­cij­skom ko­lu su­dje­lo­vat će pe­de­set eki­pa, i to (pre­ma aktu­el­nom UEFA klup­skom ran­kin­gu) po­bje­dni­ci na­ci­onal­nog Ku­pa 52. i 53. ze­mlje na rang-lis­ti (Mal­te i San Ma­ri­na) i dru­go­pla­si­ra­ne eki­pe iz drža­va pla­si­ra­nih od 35. do 51. mjes­ta, izu­zev Li­hten­štaj­na (BiH je tre­nu­tno na 32. mjes­tu). U prvom ko­lu kva­li­fi­ka­ci­ja bit će i tri naj­bo­lje eki­pe na evrop­skoj ta­bli­ci fa­ir-playa. Ta­ko­đer, u prvom ko­lu kva­li­fi­ka­ci­ja će igra­ti i tre­će­pla­si­ra­ne eki­pe na­ci­onal­nih prven­sta­va iz ze­ma­lja od 22. do 51. mjes­ta na UEFA rang-lis­ti (osim Li­hten­štaj­na). Ta­ko bi, pre­ma tre­nu­tnom sta­nju na ta­be­li Pre­mi­jer li­ge, u prvom ko­lu kva­li­fi­ka­ci­ja nas­tu­pi­la Sla­vi­ja. U ovoj bi fa­zi naš pred­sta­vnik tre­bao ima­ti sta­tus no­si­te­lja.

 

Dru­go kva­li­fi­ka­cij­sko ko­lo

 

U dru­gom kva­li­fi­ka­cij­skom ko­lu su­dje­lo­vat će čak osam­de­set eki­pa, 55 no­vih i 25 po­bje­dni­ka iz prvog kva­li­fi­ka­cij­skog ko­la. U ovoj fa­zi uklju­ču­ju se po­bje­dni­ci na­ci­onal­nih ku­po­va ze­ma­lja ran­gi­ra­nih od 28. do 51. mjes­ta (tu spa­da i bh. pred­sta­vnik), za­tim dru­go­pla­si­ra­ne eki­pe na­ci­onal­nih prven­sta­va ze­ma­lja ran­gi­ra­nih od 19. do 34. mjes­ta (ta­ko­đer, i naš pred­sta­vnik, tre­nu­tno je to Slo­bo­da). Os­ta­tak uče­sni­ka ove fa­ze po­pu­nit će tre­će­pla­si­ra­ne eki­pe iz na­ci­onal­nih prven­stva či­je su ze­mlje ran­gi­ra­ne od 16. do 21. mjes­ta, čet­vrto­pla­si­ra­ne eki­pe iz na­ci­onal­nih aso­ci­ja­ci­ja ran­gi­ra­nih od 10. do 15. mjes­ta, te pe­to­pla­si­ra­ne eki­pe u prven­stvi­ma ze­ma­lja ko­je su ran­gi­ra­ne od 7. do 9. mjes­ta. Oba na­ša pred­sta­vni­ka tre­ba­li bi ima­ti sta­tus no­si­te­lja pri­li­kom žri­je­ba.

 

Tre­će kva­li­fi­ka­cij­sko ko­lo

 

Tre­će kva­li­fi­ka­cij­sko ko­lo, u ko­jem će su­dje­lo­va­ti 70 eki­pa, do­no­si mno­go ozbi­ljni­je su­par­ni­ke. U nje­mu će, uz 40 po­bje­dni­ka iz dru­gog kva­li­fi­ka­cij­skog ko­la, su­dje­lo­va­ti po­bje­dni­ci na­ci­onal­nih ku­po­va ze­ma­lja ran­gi­ra­nih od 16. do 27. mjes­ta, dru­go­pla­si­ra­ne eki­pe iz ze­ma­lja ran­gi­ra­nih od 16. do 18. mjes­ta, tre­će­pla­si­ra­ne od 10. do 15. mjes­ta, čet­vrto­pla­si­ra­ne od 7. do 9. mjes­ta, pe­to­pla­si­ra­ne od 4. do 6. mjes­ta, i šes­to­pla­si­ra­ne od 1. do 3. mjes­ta.

 

I, ko­na­čno, do­la­zi­mo do po­slje­dnje ste­pe­ni­ce pred Evrop­sku li­gu. U play-off kva­li­fi­ka­cij­skom ko­lu igrat će uku­pno 74 eki­pe, izme­đu os­ta­log 35 po­bje­dni­ka iz tre­ćeg kva­li­fi­ka­cij­skog ko­la, te 15 po­ra­že­nih iz tre­ćeg pret­ko­la Li­ge prva­ka. U play-off uklju­čit će se pre­os­ta­li po­bje­dni­ci na­ci­onal­nih ku­po­va iz 15 naj­bo­lje ran­gi­ra­nih ze­ma­lja sa UEFA rang lis­te, tre­će­pla­si­ra­ne eki­pe u prven­stvi­ma ran­gi­ra­nim od 7. do 9. mjes­ta, čet­vrto­pla­si­ra­ni ti­mo­vi iz aso­ci­ja­ci­ja ran­gi­ra­nih od 4. do 6. mjes­ta, te pe­to­pla­si­ra­ne eki­pe iz dva naj­bo­lje ran­gi­ra­na na­ci­onal­na prven­stva (En­gles­ka i Špa­ni­ja). Po dvi­je uta­kmi­ce, da­kle kod ku­će i u gos­ti­ma, igrat će se i u svim na­ve­de­nim fa­za­ma ta­kmi­če­nja.

 

Fi­nan­sij­ska stra­na

 

Za naš klu­bo­ve mo­žda i naj­va­žni­ja pro­mje­na u odno­su na do­sa­daš­nji for­mat, su fi­nan­si­je, jer je Evrop­ska li­ga sa­da pos­ta­la pu­no bo­ga­ti­je ta­kmi­če­nje ne­go što je to bi­lo do­sa­daš­nje iz­da­nje Ku­pa UEFA. Pri­je sve­ga što se ti­če kva­li­fi­ka­cij­skih ko­la, onih re­al­nih za na­še klu­bo­ve. Na­ime, klu­bo­vi će na­po­kon do­bi­ja­ti no­vac i za uta­kmi­ce pret­ko­la, ko­je su do sa­da bi­le sa­mo tro­šak! Sa­da će UEFA po­mo­ći klu­bo­vi­ma pa će za sva­ko kva­li­fi­ka­cij­sko ko­lo Evrop­ske li­ge klub do­bi­ti 90.000 eura, bez ob­zi­ra na is­hod me­ča!

 

Što se ti­če da­ljeg to­ka ta­kmi­če­nja, sa­mim even­tu­al­nim ulas­kom ne­kog od bh. ti­mo­va u gru­pnu fa­zu Evrop­ske li­ge, taj bi tim pos­tao fi­nan­sij­ski naj­mo­ćni­ji klub u drža­vi. Evo i za­što. Sva­ka eki­pa ko­ja se uspi­je pla­si­ra­ti u gru­pnu fa­zu će do­bi­ti 640 hi­lja­da eura u star­tu, te za sva­ku pre­đe­nu pre­pre­ku do gru­pne fa­ze (tri ko­la kva­li­fi­ka­ci­ja i play-off run­du) bo­nus od 360 hi­lja­da eura. Eki­pe ko­je uspi­ju ući u gru­pnu fa­zu će, ta­ko­đer, stan­dar­dno bi­ti na­gra­đe­ne i za re­zul­tat­ske us­pje­he. Bod u gru­pnoj fa­zi na­gra­đi­vat će se 70 hi­lja­da eura, a tri bo­da du­plo vi­še, 140 hi­lja­da eura. Pre­ma je­dnos­ta­vnoj ra­ču­ni­cu, u slu­ča­ju da ne­ki od bh. ti­mo­va uspi­ju do­gu­ra­ti do Evrop­ske li­ge, odno­sno gru­pne fa­ze ta­kmi­če­nja, sa­mo od stra­ne UEFA in­ka­si­rao bi ra­vno mi­li­on eura, odno­sno, dva mi­li­ona KM. Po­se­bna stav­ka je za­ra­da od tv-pra­va, spon­zo­ra i ula­zni­ca, ko­ja je bar du­plo, ako ne i tro­du­plo ve­ća. Spo­me­nu­ta za­ra­da je za­gar­nti­ra­na, pa ma­kar iz­gu­bi­li sva­ku uta­kmi­cu u gru­pnoj fa­zi. U sva­kom slu­ča­ju fi­nan­sij­ski uslo­vi su, naj­ma­nje, pe­te­ros­tru­ko bo­lji no što su to bi­li do sa­da.

 

Gru­pe

 

U ovoj fa­zi su­dje­lo­vat će 48 eki­pa, po­di­je­lje­nih u 12 gru­pa. Bra­ni­telj na­slo­va, 10 po­ra­že­nih iz play-off run­de Li­ge prva­ka, te 37 po­bje­dni­ka play-off run­de Evrop­ske li­ge. Igrat će se po sis­te­mu Li­ge prva­ka, da­kle sva­ka eki­pa igrat će čak šest uta­kmi­ca u gru­pi, tri kod ku­će i tri u gos­ti­ma.

 

Knoc­ko­ut fa­za

 

U po­slje­dnju fa­zu Evrop­ske li­ge pla­si­rat će se 32 eki­pe; 12 po­bje­dni­ka i 12 dru­go­pla­si­ra­nih eki­pa Evrop­ske li­ge, ko­ji­ma će se pri­klju­či­ti i osam tre­će­pla­si­ra­nih eki­pa iz sku­pi­na Li­ge prva­ka. Knoc­ko­ut fa­za za­po­či­nje 1/16 fi­na­la i igra se na ispa­da­nje, na dvi­je uta­kmi­ce.