Edin Džeko iz drugog ugla : Teže nam je bilo kada je otišao od nas, nego kada su nam zapalili kuću

Uto­rak, 17. mar­ta 1986. go­di­ne. Pro­šli vi­jek. Za mno­ge bio je to obi­čni dan. Za Bel­mu i Mid­ha­ta, na­kon bra­ka bio je to naj­sre­tni­ji dan. Po maj­či­noj evi­den­ci­ji u 14. 10 sa­ti, do­bi­li su si­na Edi­na. Ses­tre u bol­ni­ci na Ko­še­vu sre­tnim su ro­di­te­lji­ma ja­vi­li da be­ba ima 3. 400 gra­ma i du­ži­ne 52 cm. Ma­nje vi­še kao i ve­ći­na be­ba. Za Aki­fa, Edi­no­vog dje­da, a Bel­mi­nog oca, "pro­fe­si­onal­nog na­vi­ja­ča", bio je to na­go­vje­štaj bo­ljih da­na za Že­lju, ko­jeg je na­pus­ti­la "Vi­de­oton" ge­ne­ra­ci­ja…

 

Be­ba iz Bri­ješ­ća da­nas tre­se no­go­me­tnu Evro­pu. Za Edi­na Dže­ku oti­ma­ju se naj­bo­lji svjet­ski klu­bo­vi: Ar­se­nal, Mi­lan, Man­čes­ter Ju­naj­ted, Mar­sej, Li­on, Čel­zi, Ju­ven­tus…

 

O Dže­ki je sve is­pri­ča­no, ma­kar je ispi­sao prvo no­go­me­tno po­glav­lje. Struč­nja­ci, pri­je sve­ga Mi­ro­slav Bla­že­vić, mu pro­ri­ču im­pre­si­vnu ka­ri­je­ru. I dok Dže­ku obi­la­ze no­vi­na­ri vo­de­ćih svjet­skih me­di­ja, mi smo po­ku­ca­li na vra­ta nje­go­vih ro­di­te­lja Bel­me i Mid­ha­ta. Mi­do je ne­kad vrsni igrač, na­pa­dač i ve­znjak sa­ra­jev­skih klu­bo­va, No­vog Gra­da, Do­bri­nje, Sao­bra­ćaj­ca.

 

– Edin je zbog me­ne za­vo­lio fu­dbal i je­da­na­es­ku, broj ko­ji naj­ra­di­je vo­lio no­si­ti na le­đi­ma – ka­zao nam je Mid­hat, dok pri­la­zi­mo po­ro­di­čnoj ku­ći, gdje nas lju­ba­zno do­če­ku­je Bel­ma.

 

– Ovo je naš ku­tak, ima­mo mir, pra­ve ko­mši­je i pri­ja­te­lje. Ov­dje je Edin pro­veo dio dje­tinj­stva, ko­je je pre­ki­nuo rat – pri­ča Bel­ma. I pre­ki­da dok nas vo­di u dne­vnu so­bu oda­kle po­gled pu­ca na igra­li­šte na ko­jem je Mid­hat, gla­va ku­će, se­dam­de­se­etih go­di­na pro­vo­dio da­ne i da­ne…

 

Dok Mi­do, ko­le­ga­ma Emi­ru De­li­ću i Edi So­la­ku po­ka­zu­je al­bum sa po­ro­di­čnim sli­ka­ma, maj­ka nas­tav­lja pri­ču iz dvo­ri­šta…

 

– Ka­da je po­čeo rat, mo­ra­li smo ise­li­ti. Iz stra­ha za ži­vo­te, a naj­vi­še ra­di dje­ce, oti­šli smo na Oto­ku, gdje je Edin nas­ta­vio za­po­če­to dje­tinj­stvo, kre­nuo u ško­lu…

 

– Po­če­tak ra­ta naj­te­ži je dio na­šeg ži­vo­ta. Za­pa­li­li su nam ku­ću, os­ta­li smo bez kro­va, mo­ra­li smo se­li­ti, a on­da je za­pa­ljen i moj "sto­ja­din". Do­bro oču­van, ja gle­dam ka­ko go­ri na Oto­ci, na­kon je­dnog gra­na­ti­ra­nja. Me­ni su­ze ho­će na oči – pri­sje­ća se Mid­hat, ko­ji je tih te­ških go­di­na bri­nuo da po­ro­di­ca ima šta jes­ti, da se pre­ži­vi još je­dan dan, jer snaj­per i gra­na­te ni­su bi­ra­le…

 

Edi­no­va maj­ka je za dla­ku stra­da­la.

 

– Snaj­per­ski me­tak mi je pro­šao kroz ko­su. Dra­gi Bog me sa­ču­vao. I mo­ram vam pri­zna­ti ka­ko sam je­dnom spa­si­la svo­je di­je­te. On je sil­no vo­lio igra­ti lop­te. Ka­da bih ga htje­la ka­zni­ti ne­čim, ja sam zna­la re­ći: Ne­ma vi­še igra­nja! To mu je naj­te­že pa­da­lo, ma­da sam to ri­jet­ko či­ni­la. Je­dnom, a to je bi­lo usred ra­ta, Edin je čuo dje­cu ka­ko igra­ju lop­te. Ta­da smo bi­li na Oto­ci. On me mo­lio da igra, a ja kao da sam pre­do­sje­ća­la ne­što ru­žno. Zna­la sam ko­li­ko vo­li lop­tu, ka­ko mu je te­ško ka­da dje­ca igra­ju, ali mu ni­sam da­la da iza­đe, bo­ja­la sam se gra­na­ti­ra­nja. I on­da, ne­kih po­la sa­ta na­kon to­ga, je­dna je gra­na­ta pa­la i us­mrti­la dje­cu baš na mjes­tu gdje su igra­la – pri­ča Bel­ma.

 

Iza Mi­de i Bel­me je stra­šni rat, iz­bje­gliš­tvo iz ro­dne ku­će, odla­zak u dru­gi dio gra­da, bor­ba za ži­vot, bor­ba za dje­cu da iza­đu na svoj put…

 

– Sve se to da­lo ne­ka­ko iz­drža­ti. I rat i pre­se­lje­nje, ali naj­te­že nam je bi­lo ka­da je Edin, sa de­ve­tna­est go­di­na mo­rao od ku­će. I on kao igrač i mi kao ro­di­te­lji smo pri­že­ljki­va­li da igra u inos­tran­stvu, ali ka­da je do­šao po­ziv iz Če­ške, bi­lo nam je ja­ko te­ško. Bri­nu­li smo ka­ko će mu bi­ti bez nas, ka­kvo mu je druš­tvo, gdje će ži­vje­ti, ka­kav mu je klub. Ipak, Če­ška u to vri­je­me ni­je bi­la ve­le­si­la, ali nas je tre­ner Jir­ži Pli­šek uvje­ra­vao da će Edi­nu bi­ti do­bro. Ne­ka­ko smo to pre­ži­vje­li…

 

Dže­ki­ni go­lo­vi, ja­gma evrop­skih klu­bo­va ni­je ih pro­mi­je­ni­la…

 

– Kao ro­di­te­lji sre­tni smo što je Edin uspio, ali sre­tni­ji smo što su i on i kćer­ka Me­ri­ma ispu­ni­li svo­je sno­ve. On je sa­njao da je­dnog da­na igra u Že­lji i to mu se os­tva­ri­lo. Že­lio je igra­ti pred pu­nim sta­di­onom, igra­ti za re­pre­zen­ta­ci­ju… Sve je dos­ti­gao. A, Me­ri­ma je odu­vi­jek že­lje­la bi­ti no­vi­nar­ka. Hva­la Bo­gu i ona je da­nas sre­tna jer ra­di kao no­vi­nar na ra­di­ju Sta­ri Grad. Dra­go nam je što ga na­vi­ja­či vo­le, što mu skan­di­ra­ju, ali mi smo sre­tni jer je ra­zve­se­lio ovaj naš na­rod, bh. na­ci­ju. Ne­ki dan sam išla na ža­lost, i ne znam ho­će­te li vje­ro­va­ti, ali i na­še sta­re do­bre na­ne i ne­ne su mi pri­la­zi­le i pri­ča­le ka­ko su pla­ka­le na­kon po­bje­de na­še re­pre­zen­ta­ci­je i da su za­to sre­tne. Me­ni kao maj­ci i Mi­di kao ocu pu­no je srce zbog sre­će Bo­sa­na­ca i Her­ce­go­va­ca, na­kon na­ših po­bje­da, a ko­ju su im pri­re­di­li se­le­ktor Bla­že­vić i na­ši igra­či – ovim su nas ri­je­či­ma is­pra­ti­li Bel­ma i Mid­hat Dže­ko, ro­di­te­lji, tre­nu­tno naj­tra­že­ni­jeg na­pa­da­ča u Evro­pi.

 

Ra­di­li u Kla­su

 

Bel­ma je go­di­na­ma, sve do pen­zi­je ra­di­la u "Kla­su". Njen su­prug ne­ko je vri­je­me ra­dio "Sprin­du". Sa­da je sa­mo na­vi­jač: Že­lje i re­pre­zen­ta­ci­je. Dok Dže­ko za­bi­ja po Bun­de­sli­gi, Mi­do sre­đu­je po­ro­di­čnu ku­ću, baš po Edi­no­vom uku­su. Mid­hat je kao igrač u tri sa­ra­jev­ska klu­ba igrao sa Ku­li­nom (pred­sje­dnik FK Sla­vi­ja), Glo­gov­cem, Ha­mši­ćem, Bu­di­mi­rom, Bra­com Ha­džio­sma­no­vi­ćem, Ta­ba­kom, Pan­dži­ćem, F. Že­ri­ćem… Sre­tan je što je igrao kod spor­tskih ra­dni­ka, tre­ne­ra, en­tu­zi­jas­ta, ka­kvi su Ta­rik He­lja, Ve­ljo Or­lić, Fa­dil Haj­rić… Vo­dio je sa dos­ta us­pje­ha mla­đe ka­te­go­ri­je Hri­da, bio "trn u oku" Sa­ra­je­vu i Že­lji, jer je imao su­per ta­len­to­va­nu ge­ne­ra­ci­ju.

 

Ko­mši­je ru­ži­le Edi­na

 

Edi­no­va maj­ka nam je is­pri­ča­la ka­ko je gol­ge­ter Bun­de­sli­ge, kao dje­ča­čić znao na­lju­ti­ti ko­mši­je…

 

– Vo­lio je lop­tu i bi­ci­klo. Kad se umo­ri od lop­te, a lop­tu je šu­tao sa cu­cu­lom us­ti­ma, dok ga na­na Ne­zi­ra vo­da­la po so­bi, on bi vo­zio bi­ci­klo. Ka­ko ni­je bi­lo ko­čni­ca, a on ko­čio no­ga­ma, čes­to bi se na­šao u cvi­je­ću na­ših ko­mši­ja. I ru­šio re­dom. Nje­mu je to bi­lo za­ni­mlji­vo, ali su ko­mši­je bi­le lju­te zbog to­ga. Da­nas se svi ze­za­mo oko to­ga, a ko­mši­ja­ma je dra­go što sa­da ru­ši pro­ti­vni­čke od­bra­ne – ka­že u ša­li Bel­ma.

 

Tro­fej­na so­ba

 

U gor­njem di­je­lu po­ro­di­čne ku­će, Dže­ki­na je tro­fej­na so­ba, sa pri­znja­nji­ma iz Že­lje, sa tur­ni­ra, po­tom pe­ha­ri ko­je je do­bio kao naj­bo­lji igrač u Če­škoj, Nje­ma­čkoj, a na fi­no ure­đe­nim po­li­ca­ma su oda­ba­ne sli­ke i dre­so­vi ko­je je mi­je­njao sa sai­gra­či­ma i pri­ja­te­lji­ma.

 

Dok smo se iz Edi­no­ve so­be spu­šta­li u dvo­ri­šte, do­zna­li smo ka­ko je bio mi­lje­nik dje­vo­ja­ka u "osmo­ljet­ki" Mak Diz­dar, jer im je do­no­sio prva mjes­ta na škol­skim ta­kmi­če­nji­ma. Znao je za­su­ka­ti ru­ka­ve i su­do­per na­pu­ni­ti su­đem, ka­ko bi po­mo­gao maj­ci… Za­vršio je "ŽIŠ", prem­da je znao da se tim za­ni­ma­njem ni­kad ne­će ba­vi­ti…

 

– Edin ja­ko vo­li na­še pi­te i sar­mu. Na­vi­kao je i svo­je sai­gra­če u Vol­fsbur­gu i oni je­dva če­ka­ju da do­đe­mo u po­sje­tu ka­ko bi uži­va­li u na­šim je­li­ma – ka­že Bel­ma.

 

Svi tre­ne­ri od Še­ho­vi­ća do Ma­ga­ta

 

Mid­hat i Bel­ma za­hva­lju­ju svim tre­ne­ri­ma, ne za­mje­ra­ju zna­nim i ne­zna­nim ko­ji sa­da pri­pi­su­je za­slu­ge za Dže­kin uspon.

 

– Še­ho­vić je bio prvi Edi­nov tre­ner, vje­ro­vao je u nje­ga, bo­drio ga, sa­vje­to­vao… I Sej­fu­din Ti­ca je znao re­ći: Ako Edin ne uspi­je, on­da je do tre­ne­ra! Za­hval­ni smo i Ali­spa­hi­ću, Osi­mu, Odo­vi­ću… "Oda" ga je baš go­ti­vio, za­tim Me­mi­ću, Pli­še­ku… Ne mo­že­mo za­bo­ra­vi­ti ni Haj­ru Bo­ja­dži­ća, ko­ji ga je u ra­tnim go­di­na­ma vo­dio po tur­ni­ri­ma, za­tim Spre­či i svi­ma ko­ji su ra­di­li sa Edom. Bez Pli­še­ka, Edin ne bi oti­šao u Če­šku i ne bi imao us­pjeh ka­kav je os­tva­rio. Ma­gat je ne­što po­se­bno. Kod nje­ga se Edin pre­po­ro­dio, Ma­gat je u nje­mu vi­dio ra­snog gol­ge­te­ra i pre­ma nje­mu pri­la­go­đa­va igru, do­vo­di po­ja­ča­nja. Mis­ke i Edo se sjaj­no do­pu­nju­ju… I Ći­ro je ge­ni­ja­lan: Ka­da god nas vi­di u ho­te­lu, ka­že, do­đi­te da vas po­lju­bim što ste ro­di­li fi­no če­do – sre­tno zbo­re Bel­ma i Mi­do…