Enver Marić : Ja sam kriv što nisu uspjeli Mrgan, Tanović, Njeguš, Tojaga…

Pi­sa­ti o En­ve­ru Ma­ri­ću, ne­ka­daš­njem gol­ma­nu Ve­le­ža i ju­go­slo­ven­ske re­pre­zen­ta­ci­je, vrlo je te­ško. Ka­ko u is­pra­vnom svje­tlu pri­ka­za­ti tu ljud­sku i fu­dbal­sku le­gen­du? Ka­ko opi­sa­ti gro­ma­du od čo­vje­ka i spor­tis­tu ko­ji je svo­jom po­ja­vom na fu­dbal­skom ne­bu biv­še Ju­go­sla­vi­je za­sje­nio mno­ge do­tad ne­pri­ko­sno­ve­ne zvi­jez­de? Ni­je Ma­ra tek ona­ko po­nio na­dim­ke "Pan­ter sa Ne­re­tve" i "Le­te­ći Mos­ta­rac". Oni ko­ji po­zna­ju Mos­tar i mos­tar­sku ra­ju zna­ju da bi sva­ko dru­gi sa ta­kvim na­dim­kom bio ismi­jan i to do te mje­re da bi mo­rao se­li­ti iz gra­da na Ne­re­tvi. Ali, Ma­rić ne! On je bio pri­hva­ćen, hva­ljen, slav­ljen i vo­ljen, i ni­ka­da ospo­ra­van. Vo­lio je Mos­tar i Mos­tar­ce, ali i oni nje­ga. Ka­ko re­če ne­da­vno je­dan moj ko­le­ga; Ma­rić je vje­ro­va­tno bio bo­lji i od sla­vnog Be­are! Ali, Be­ara je bio sta­ri­ji i pri­pa­da onoj sla­vnoj Bo­be­ko­voj ge­ne­ra­ci­ji i za­to za Be­aru ka­žu da je naj­bo­lji gol­man svih vre­me­na. No, u sva­kom slu­ča­ju, Ma­rić je naj­bo­lji gol­man ko­jeg je Bo­sna i Her­ce­go­vi­na ikad ima­la. Svo­je­vre­me­no je va­žio za naj­bo­ljeg gol­ma­na Evro­pe i za je­dnog od naj­bo­ljih u svi­je­tu. No­vi­na­ri su se ta­kmi­či­li ko će ga lje­pše opi­sa­ti.

 

Dok su dje­vo­ja­čka srca tre­pe­ri­la i žu­di­la, pro­ti­vni­čki igra­či su naj­vi­še stra­ho­va­li od blis­kog su­sre­ta s njim. Jer, na­ći se oči u oči sa pan­te­rom, pri­znat će te, ne zvu­či ni­ma­lo pri­ja­tno. Ne­po­sre­dan po­vod za raz­go­vor sa Le­te­ćim Mos­tar­cem bio je nje­gov 61. ro­đen­dan. Ima­li smo na­mje­ru, 23. apri­la čes­ti­ta­ti mu pre­ko no­vi­na, ali…

 

– Mo­ram vam ne­što re­ći! Svu­gdje pi­še da sam ro­đen 23. apri­la i to je ofi­ci­jel­ni da­tum ko­ji je u svim mo­jim do­ku­men­ti­ma, a ja sam, u stva­ri, ro­đen 16. apri­la 1948. go­di­ne. To je ne­ofi­ci­jel­no, ali je ta­čno – kroz smi­jeh će po­pu­lar­ni Ma­ra.

 

Ka­ko je to mo­gu­će?

– Ni sam ne znam ka­ko je do to­ga do­šlo, ali ni­kad to ni­sam ni pro­bao is­pra­vi­ti. Ma­lo ne­obi­čno, ali je ta­ko.

 

Kod Vas je i sam po­če­tak gol­man­ske ka­ri­je­re bio ne­obi­čan. I, ta prva uta­kmi­ca…

– Da. Bi­lo je to 1967. u Beo­gra­du na Ma­ra­ka­ni. Prven­stve­na uta­kmi­ca pro­tiv Zvez­de. Prvo po­lu­vri­je­me 3:0 za Zvez­du. Po­sli­je odmo­ra vi­dim ne­ma gol­ma­na Al­fon­sa Hor­va­ti­ća. Os­tao u svla­či­oni­ci. Za­što, ni dan da­nas mi ni­je ja­sno. Do­du­še, ni­sam ni­kad ni pi­tao. Tre­ner Mir­ko Ko­ko­to­vić, naj­ve­ći go­spo­din ko­ji je ikad do­šao u Mos­tar, ka­že: sta­ni na gol. U dru­gom pri­mi­mo još je­dan gol. Auto­gol. Dao mi ga Ze­ko Se­li­mo­tić, gla­vom. Iako smo iz­gu­bi­li 4:0, me­ne su hva­li­li na sva us­ta.

 

I Hor­va­ti­ća vi­še ni­je bi­lo na go­lu Ve­le­ža?

– Bra­nio je on još. Na slje­de­ćoj uta­kmi­ci u Mos­ta­ru, pro­tiv Haj­du­ka, nje­ga za­bo­le le­đa. Bi­lo je ne­ko­li­ko mi­nu­ta do kra­ja i ja uđem. A, tad do­šao u Haj­duk Var­dić iz Ni­ša, za­je­dno sa Hol­ce­rom. Sja­jan tan­dem. Ne­ko mi od na­ših igra­ča vra­ti lop­tu i ja je uzmem i po­đem da je što pri­je izba­cim, a Var­dić is­pred me­ne. Ja li­je­vo, on li­je­vo, ja de­sno, on de­sno. I on­da mu uda­rim ša­mar. Ni­kad se­bi ni­sam mo­gao obja­sni­ti za­što…

 

Na va­šu sre­ću, ta­da ni­je bi­lo crve­nih kar­to­na…

– Da. Su­dio je Čanak iz Beo­gra­da. On trči i go­vo­ri; na­po­lje! A, Ke­ma Šes­tić će nje­mu; ka­ko bo­lan, đe će na­po­lje, pa tek je ušao? I, drži, ne­daj, os­ta­doh ja do kra­ja uta­kmi­ce, ko­ju smo, opet, iz­gu­bi­li 0:1.

 

Na­re­dna uta­kmi­ca je bi­la u Za­gre­bu. Bra­ni­li ste od po­čet­ka?

– Da, ali smo i tu uta­kmi­cu iz­gu­bi­li i to 0:3.

 

Ko je ta­da bio kriv za go­lo­ve?

– A, ko će zna­ti…? Ma uvi­jek je gol­man kriv.

 

I, ko­na­čno uta­kmi­ca pro­tiv Par­ti­za­na, a Ve­lež se bo­ri za op­sta­nak…

– Ako se iz­gu­bi, ispa­da se iz li­ge. E, tu smo po­bi­je­di­li 1:0. Bra­nio sam, po mno­gi­ma, odli­čno. Za­dnja, odlu­ču­ju­ća, je bi­la pro­tiv Ma­ri­bo­ra u Mos­ta­ru. Ma­ri­bor je vo­dio prvo po­lu­vri­je­me 1:0. Ali smo na kra­ju po­bi­je­di­li 5:1. Svih pet go­lo­va dao je Du­ško Ba­je­vić.

 

Ina­če, vaš ve­li­ki pri­ja­telj…

– Jes­te, mi smo po­če­li za­je­dno u ju­ni­ori­ma. Za­je­dno smo do­šli u prvi tim Ve­le­ža, za­je­dno u re­pre­zen­ta­ci­ju Ju­go­sla­vi­je. Is­to­vre­me­no smo oti­šli u inos­tran­stvo. On u Grčku, a ja u Nje­ma­čku. Vra­ti­li smo se u Ve­lež po­sli­je inos­tran­stva. Igra­li opet za­je­dno. On je bio šef-tre­ner tri go­di­ne, a ja spor­tski di­re­ktor. Ka­sni­je je on bio spor­tski di­re­ktor, a ja tre­ner je­dnu go­di­nu. Fa­kti­čki, od po­čet­ka do kra­ja, za­je­dno.

 

Sti­če se uti­sak ka­ko pri­je vas ni­je bi­lo mno­go mla­di­ća ko­ji su bi­li vo­ljni sta­ti na gol? Na­kon vas, svi su že­lje­li bi­ti gol­ma­ni…

– Bi­lo je do­brih gol­ma­na u Mos­ta­ru, a i u Ju­go­sla­vi­ji i pri­je i po­sli­je me­ne. Sva­ki klub je imao naj­ma­nje po je­dnog do­brog gol­ma­na, ali je či­nje­ni­ca da je mno­go gol­ma­na pro­pa­lo zbog me­ne. Du­go sam bra­nio. Pu­nih 19 go­di­na. Ako ra­ču­na­mo da sam dvi­je go­di­ne bio u inos­tran­stvu, je­dnu u voj­sci…, zna­či, pu­nih 16 go­di­na ni­ko ni­je imao šan­su zbog me­ne sta­ti na gol. Je­dan Mrgan, pa Nje­guš, ko­ji je po­sli­je oti­šao u Že­lje­zni­čar, Ta­no­vić, To­ja­ga…, svi su oni bi­li i os­ta­li u mo­joj sje­ni. Ve­li­ka šte­ta, ali to je fu­dbal.

 

Ipak, vi ste za­slu­že­no sta­ja­li na go­lu sve te go­di­ne…

– Bo­rio sam se. Ta­kav sam. Ako bih pro­pus­tio tre­ning, to je za me­ne bi­lo ra­vno ka­tas­tro­fi, a ka­mo­li uta­kmi­cu. Znao sam na po­lu­vre­me­nu blo­ka­de pri­ma­ti, bra­ni­ti sa slo­mlje­nim prstom. Ve­ći­nom smo svi ra­ni­je ta­kvi bi­li. Na­ma je fu­dbal bio sve. Sa­da to, na­ža­lost, ni­je ta­ko. Sve se pro­mi­je­ni­lo. Fu­dbal im je spo­re­dna stvar, a sve što za­ra­đu­ju, za­ra­đu­ju u fu­dba­lu.

 

Je li još ne­ko u va­šoj fa­mi­li­ji bio spor­tis­ta?

 – Ma jok, svi su bi­li an­ti­spor­tis­ti, ali sam za­to imao po­dršku od svih njih. I od ro­di­te­lja, i od bra­će, ka­sni­je ka­da sam se ože­nio, i od su­pru­ge Mi­re­le. Kad se to­me do­da mo­ja upor­nost. Pa, sa 11 go­di­na po­čeo sam tre­ni­ra­ti sa ju­ni­ori­ma Ve­le­ža, svi su bi­li od me­ne sta­ri­ji če­ti­ri, pet go­di­na. Moj mo­to je gla­sio; Ra­di­ti, ra­di­ti i slu­ša­ti, od prvog pa do za­dnjeg da­na ka­ri­je­re…

 

Ka­kve ste tre­ner ta­da ima­li?

– Stra­šne! U ju­ni­ori­ma je to bio Men­sud Dil­be­ro­vić Pe­ko, a u prvom ti­mu Ža­ra Bar­ba­rić. Nje­mu sam pu­no vje­ro­vao. Uvi­jek sam slu­šao nje­gov sa­vjet i na kra­ju je ispa­lo da je ta­ko naj­bo­lje bi­lo.

 

Va­ša ge­ne­ra­ci­ja je pli­je­ni­la igrom gdje god da ste igra­li. Čuve­ni "BMV" iz Mos­ta­ra (Ba­je­vić, Ma­rić, Vla­dić), bio je znan ši­rom Evro­pe.

– I sa­da, ov­dje u Her­ti, ima­mo ma­se­ra ko­ji je, na­ra­vno, mla­đi od me­ne. Kao di­je­te sku­pljao je na­še sli­ke i sli­či­ce… Ni­sam mu vje­ro­vao dok mi ih ni­je do­nio na tre­ning i za­mo­lio me da mu ih po­tpi­šem.

 

Ve­lež je va­še vri­je­me imao naj­vi­še na­vi­ja­ča, na­kon klu­bo­va iz "ve­li­ke če­tvor­ke" (Di­na­mo, Haj­duk, Zvez­da, Par­ti­zan)…

– U Mos­ta­ru se ni­je mo­glo ni­ko­me po­dva­li­ti. Zna­li su šta vri­je­di, a šta ne. Mi smo ta­da igra­li atra­kti­van fu­dbal. Ima­li smo ja­ku eki­pu. Bi­li su to igra­či ko­ji su svu­gdje ga­ran­to­va­li spe­ktakl. Zna­li smo na gos­to­va­nji­ma Di­na­mu, Par­ti­za­nu, Haj­du­ku ili Zvez­di da­ti po tri go­la i to kao od ša­le… Ima­li smo i tre­ne­ra ko­ji je za­je­dno s na­ma pre­šao iz ju­ni­ora u prvi tim, ra­hme­tli Su­lu Reb­ca. Po mno­gi­ma bi­la je to naj­kva­li­te­tni­ja ge­ne­ra­ci­ja Ve­le­ža ika­da. Ipak, ge­ne­ra­ci­ja Tu­ce, Kaj­taz, Ka­ra­beg, Ju­rić je­dan i dru­gi, Bar­ba­rić, Pe­tra­no­vić…, bi­li su re­zul­tat­ski us­pje­šni­ji od nas.

 

Ipak, svi ko­ji do­bro po­zna­ju obje ge­ne­ra­ci­je, uvi­jek bi va­šu sta­vi­li na prvo mjes­to?

– Ma­lo je nez­go­dno o se­bi i svo­joj ge­ne­ra­ci­ji. Pa do­bro, ima­li smo sjaj­ne igra­če, po­čev od od­bra­ne; Ris­tić, Ha­dži­ab­dić, Gla­vo­vić, Pe­celj, pa Čolić ko­ji je, kao ve­zni igrač, da­vao po osam-de­vet go­lo­va po se­zo­ni. Na­pri­jed su bi­li Vla­dić, Ba­je­vić, Vu­ko­je, To­pić… Na­ža­lost, ni­smo ni­kad bi­li prva­ci.

 

Pro­gla­še­ni ste 1973. go­di­ne naj­bo­ljim gol­ma­nom i fu­dba­le­rom Ju­go­sla­vi­je. Po­se­ban ku­ri­ozi­tet?

– Bi­lo je to prvi put, ako se ne va­ram, da je je­dan gol­man pro­gla­šen i za naj­bo­ljeg fu­dba­le­ra Ju­go­sla­vi­je. Ne sa­mo ja, ci­je­li Mos­tar je sla­vio…

A, po­red me­ne to su pri­zna­nje do­bi­li Ba­je­vić, Dže­mal Ha­dži­ab­dić, Sli­ško­vić, Ha­lil­ho­džić, mi­slim i Tu­ce…

 

I re­kord po bro­ju odi­gra­nih uta­kmi­ca za Ve­lež pri­pa­da En­ve­ru Ma­ri­ću. Po­mi­nje se broj­ka od pre­ko 600 uta­kmi­ca?

– Ni­sam to ni­kad ra­ču­nao. Ko će sve po­pam­ti­ti? Ja sam bro­jao sa­mo prven­stve­ne, a njih je bi­lo ta­čno 449. Pra­kti­čno, to je 14 go­di­na ne­pre­ki­dnog igra­nja. Ap­so­lu­tni re­kord svih vre­me­na u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji.

 

No­si­lac ste i re­kor­da uzas­to­pno odi­gra­nih uta­kmi­ca…

– Mi­slim da je to 126 ili 132 uta­kmi­ce u ni­zu. Četi­ri, pet go­di­na bez pa­uze. U stva­ri, ni­sam si­gu­ran da taj re­kord još uvi­jek pri­pa­da me­ni.

 

Bra­ni­li ste ne­mo­gu­će, ali i pri­mi­li gol sa 80 me­ta­ra…

– Bi­lo je vi­še. S go­la na gol. Dra­gan Pan­te­lić iz Ra­dni­čkog iz Ni­ša mi je dao taj gol. Ni­sam to sma­trao tra­ge­di­jom, čes­ti­tao sam mu. Na­pra­vio je ču­do. Eto, u Ber­li­nu sam tre­ni­rao Ga­bo­ra Ki­ra­lji­ja. On je dao gol s go­la na gol. A ovaj Po­ljak Kuš­čak, dru­gi gol­man u Man­čes­te­ru, on je pri­mio gol s go­la na gol. Sa obo­ji­com sam du­go ra­dio.

 

O va­ma se po­ne­što po­ja­vi na in­ter­ne­tu, vrlo ri­jet­ko i vrlo štu­ro…

– Da, i kad to vi­di­te, pi­še da je En­ver Ma­rić bra­nio u Ve­le­žu i Šal­keu, bio tre­ner Ve­le­ža, For­tu­ne i sad je u Her­ti i to je to. Ni­šta vi­še. Bo­ga­ti, kao da ni­sam ni igrao (smi­jeh)…

 

Mno­go to­ga je, na­ža­lost nes­ta­li u ra­tnom vi­ho­ru…

 – Da. Naj­vi­še mi je žao što vi­še ne­mam sli­ku svo­ga oca i maj­ke. U ku­ći su mi os­ta­li i mno­go­broj­ni pe­ha­ri, pri­zna­nja…Nes­tao je i zla­tni sat sa po­sve­tom, ko­ji sam do­bio ka­da sam igrao sa Dra­ga­nom Dža­ji­ćem za re­pre­zen­ta­ci­ju Evro­pe, pro­tiv Ju­žne Ame­ri­ke, a to je bi­la je­di­na uta­kmi­ca ko­ju su za­je­dno or­ga­ni­zo­va­le FI­FA i UEFA. Ali, eto, os­ta­le su uspo­me­ne. Ni to ni­je po­ne­kad lo­še. U uspo­re­dbi sa onim što su dru­gi iz­gu­bi­li, zdrav­lje ili dje­cu, svo­je naj­mi­li­je.., to ni­je vri­je­dno ni po­me­na.

 

Naj­češ­ći epi­tet uz va­še ime je Le­te­ći Mos­ta­rac. Is­to ta­ko su na­zi­va­li i Emi­ra Ba­li­ća, le­gen­dar­nog ska­ka­ča sa Sta­rog mos­ta.

– Emir je ne­što dru­go. On je u gor­njoj kla­si, ne mo­že se to po­re­di­ti sa ovim mo­jim, a le­tio je i po 30 me­ta­ra. Po­se­bni su to lju­di.

 

Nis­te ni­kad ska­ka­li sa Sta­rog mos­ta?

– Ni­sam, ali je­sam sa pe­ći­na. To je ma­lo ma­nje od Sta­rog mos­ta…Kad sam bio tre­ner Ve­le­ža obe­ćao sam da ću sko­či­ti sa Ti­to­vog mos­ta ako bu­de­mo prvi. Na­ža­lost, ni­smo bi­li prvi, a sko­čio bih.

 

Šta je to što vas je naj­vi­še obra­do­va­lo u ži­vo­tu?

– Naj­vi­še sam se obra­do­vao ro­đe­nju mo­ja dva si­na i sa­da unu­ča­di. Imam tri unu­ke i je­dnog unu­ka. To je ži­vo­tna po­en­ta.

 

Ne­po­sre­dno pred po­če­tak ra­ta lju­di su ima­li ka­kvu ta­kvu egzis­ten­ci­ju. Mno­gi su se bi­li i do­bro sna­šli, i on­da je sve pro­pa­lo…

– Već 1990. na­pus­tio sam Ve­lež i na sve fun­kci­je ko­je sam imao dao sam os­tav­ku. Po­sli­je Ba­je­vi­ća, Kve­si­ća i me­ne, do­šli su dru­gi. Ha­lil­ho­džić i Ha­dži­ab­dić. Otvo­rio sam export-im­port fir­mu za­je­dno sa Kve­si­ćem i na­šim pri­ja­te­ljem Ka­pi­ćem. Išlo je odli­čno dvi­je go­di­ne i on­da je sve pre­ko no­ći nes­ta­lo. Zbog ra­ta.

 

U Nje­ma­čku ste sti­gli 1993. go­di­ne, na po­ziv pri­ja­te­lja.

– Ta­da je Ris­tić bio tre­ner For­tu­ne iz Di­zel­dor­fa i pi­tao me; da li bih htio ra­di­ti kao tre­ner gol­ma­na, što sam i pri­hva­tio. Tad je For­tu­na bi­la u tre­ćoj li­gi. Za­je­dno smo je do­ve­li sve do Bun­de­sli­ge. Os­tao sam tu pet go­di­na. Po­sli­je me je an­ga­žo­va­la Her­ta, i već 11 go­di­na sam u Ber­li­nu.

 

Ne­dos­ta­je li vam Mos­tar?

– Ka­ko da ne. Po­go­to­vu tih prvih go­di­na. Sta­no­vao sam u Ese­nu i sva­ki dan sam pu­to­vao za Di­zel­dorf i na­zad. Čes­to ni­sam uop­šte re­gis­tro­vao ni gdje sam bio ni šta sam ra­dio. Mi­sli­ma sam bio u Mos­ta­ru.

 

Vra­ti­mo se ma­lo Ve­le­žu. Ovom sa­daš­njem, ko­ji je u ne­za­vi­dnoj si­tu­aci­ji…

– Da, to tra­je već par go­di­na. Lju­di ko­ji su sa­da u Ve­le­žu bo­re se grče­vi­to. To je bor­ba za go­li ži­vot. Ipak, uspi­je­va­ju da se održe. Tre­ba svim tim lju­di­ma oda­ti pri­zna­nje za nji­hov rad. Me­đu­ti, ni­je sa­mo Ve­lež u pro­ble­mi­ma. Sko­ro svi klu­bo­vi u BiH ima­ju ve­li­ke pro­ble­me.

 

Sta­di­on Pod Bi­je­lim bri­je­gom?

– Po me­ni, to je već ri­je­še­na stvar. Sta­di­on je uzeo Zrinj­ski, ta­ko da ja vi­še ne vje­ru­jem u Ve­le­žov po­vra­tak Pod Bi­je­li bri­jeg. Uos­ta­lom, to je stvar po­li­ti­ke…

 

Ka­kve su šan­se bh. re­pre­zen­ta­ci­je u bor­bi za Mun­di­jal 2010?

– Sa do­las­kom Ći­re Bla­že­vi­ća šan­se da ode­mo na Svjet­sko prven­stvo su ve­li­ke. To je već evi­den­tno. Ipak, tek sad do­la­ze pra­ve uta­kmi­ce gdje ne smi­je­mo ki­ksa­ti. Ći­ro je stvo­rio atmo­sfe­ru, je­dnu vrstu eufo­ri­je ko­ju on zna drža­ti pod kon­tro­lom. Od srca mu že­lim da nas­ta­vi ta­ko. On je ge­ni­je. Ta­kva ener­gi­ja u tim go­di­na­ma, ta­kva lu­ci­dnost…, to je ne­vje­ro­va­tno.

 

Za­ni­mlji­vo, ni­kad nis­te odbi­li da­ti in­ter­vju ni­je­dnom no­vi­na­ru…

– Odbio ni­sam, ali sam se znao na­lju­ti­ti na po­je­di­ne. U prin­ci­pu, ne tre­ba ni­ko­me sme­ta­ti da obav­lja svoj po­sao. Mo­že čo­vje­ku po­ne­kad ne­ki os­vrt ili kri­ti­ka i da ne od­go­va­ra, ali sva­ko ima pra­vo na svo­je mi­slje­nje – ka­zao je u in­ter­vjuu za "San Sport" En­ver Ma­rić, naj­bo­lji gol­man ko­jeg je BiH ika­da ima­la.

 

Tur­ni­ri ma­ha­la…

– Na­ma dje­ci, bio je gla­vni cilj, po­sli­je ma­hal­skog tur­ni­ra ući u uži izbor i po­če­ti tre­ni­ra­ti u Ve­le­žu, a ka­sni­je zai­gra­ti i za prvi tim. Ge­ne­ra­ci­je i ge­ne­ra­ci­je su ta­ko od­ga­ja­ne. Mi ni­smo bi­li fi­nan­sij­ski mo­ćni kao Di­na­mo, Zvez­da, Par­ti­zan ili Haj­duk, ali se­le­kci­jom ko­ja je vrše­na, ugla­vnom na tim tur­ni­ri­ma, stva­ra­ni su igra­či ko­ji su ka­sni­je bi­li po­zna­ti i pri­zna­ti u Evro­pi, pa i či­ta­vom svi­je­tu. Mi­slim da je to bio na­bo­lji mo­del u biv­šoj Ju­go­sla­vi­ji.

 

O Al­fon­su Hor­va­ti­ću

O va­šem ne­ka­daš­njem kon­ku­ren­tu Al­fon­su Hor­va­ti­ću pri­ča­te sa ve­li­kim po­što­va­njem?

– Ko zna ko­jim bi to­kom išla mo­ja ka­ri­je­ra da ni­je bi­lo nje­ga. Na­ime, u se­zo­ni 1967./68. na zim­ske pri­pre­me u Ma­kar­skoj, ni­sam bio po­zvan sa prvim ti­mom. Os­tao sam u Mos­ta­ru. Tad je Hor­va­ti­ću umro otac i on ni­je oti­šao sa eki­pom. Vi­di me na sta­di­onu i pi­ta me šta tu ra­dim. Ja mu ka­žem; os­ta­vi­li me u Mos­ta­ru, va­ljda ni­su ima­li pa­ra, šta li? Re­kao mi je da sa­če­kam, a on je oti­šao kod Lea Hrvi­ća, spor­tskog di­re­kto­ra. Ne znam šta mu je re­kao, ali sam su­tra­dan za­je­dno sa Hor­va­ti­ćem oti­šao u Ma­kar­sku. Bio je ve­li­ki čo­vjek.

 

Su­pić i ga­ta­čki kaj­mak

– Ha­sa­gi­ća znam do­bro. On je pra­vi gol­man. Ma, ro­đe­ni gol­man. Na­ža­lost, ima ma­lo vi­še tih po­vre­da. Ina­če, gol­man je vi­so­ke kla­se. Ovog ma­log Ne­ma­nju Su­pi­ća ne po­zna­jem. Ni­je lo­še bra­nio, a ja mu že­lim da bra­ni i da­lje ma­kar kao što je bra­nio. A, ne znam ni oda­kle je.

 

Iz Gac­ka…

– I ja sam kao di­je­te ži­vio u Gac­ku. Od 1955 do 1959. Otac mi je bio ta­mo na slu­žbi. Čak sam i če­ti­ri ra­zre­da osno­vne ško­le za­vršio u Gac­ku. Ga­ta­čkog sam se kaj­ma­ka na­jeo i pos­tao gol­man. Ta­ko bar Ga­ča­ni ka­žu. Ako je i on jeo ga­ta­čkog kaj­ma­ka, eto ga gol­man – ka­že En­ver Ma­rić.

 

Fa­mo­zno Svjet­sko prven­stvo u Nje­ma­čkoj 1974. go­di­ne. Po­raz 1/4 fi­na­lu od Nje­ma­čke. Šta se, uis­ti­nu, ta­mo zbi­va­lo?

– O to­me se pre­vi­še pri­ča­lo i pi­sa­lo, ali či­nje­ni­ca je je­dna, a to da nam je ru­ko­vod­stvo tad­šnjeg FSJ, za­je­dno sa pred­sje­dni­kom, obe­ća­lo is­pla­ti­ti pre­mi­je za kva­li­fi­ka­ci­je u Nje­ma­čku, i to u nje­ma­čkim mar­ka­ma. Kad smo do­šli u Nje­ma­čku, re­kli su da sa­če­ka­mo da pro­đe prva run­da, pa će­mo do­bi­ti pa­re. Po­sli­je uta­kmi­ca sa Bra­zi­lom, Za­irom i Škot­skom, re­kli su da to ne mo­že ta­ko, da je to de­vi­zni pre­kršaj… Igra­či su bi­li ra­zo­ča­ra­ni. Po­če­lo se pri­ča­ti o, po me­ni, spo­re­dnim stva­ri­ma, a vrlo ma­lo o fu­dba­lu i to je pre­su­di­lo. Bav­lje­nje ne­čim dru­gim, osim fu­dba­lom, ka­da ni­je ni mjes­to ni vri­je­me. Šte­ta, ima­li smo odli­čnu re­pre­zen­ta­ci­ju. Mo­gli smo ko­mo­tno do po­lu­fi­na­la, a vje­ro­va­tno i do sa­mog fi­na­la